Школска слава Свети Сава

Датум: 27. Januar 2021 00:42 Категорија: Наше активноси


Поздравни говор директора школе
 
Поштованe колеге, сарадници, ученици и родитељи, данас прослављамо  школску славу.
И ове године драго нам је да заједно прослављамо дан највећег српског просветитеља, утемељивача наше цркве и вере, заштитника свих школа, али мало другачије у односу на претходне године.
 
Лик Светог Саве храбри нас и данас, после осам векова, да смело корачамо тамо где пута нема, верујући да ћемо на тај начин дати подстрек  генерацијама које долазе.
Пут који је Свети Сава започео, ми данас настављамо, не као обавезу већ као оставштину будућим нараштајима.
 
Данашњи дан посвећујемо успомени на Растка Немањића који се определио за духовни живот, и рад на утемељењу школства, породичних и културних вредности. Овим великим хришћанским празником славимо лик онога који и данас живи у нама, подсећајући нас да не скренемо са правог пута.
 
Хвала вам што сте данас са нама, својим духом и мислима. Иако у ово тешко време неће бити загрљаја, руковања, песме и смеха знамо да ћемо заједно пребродити ове тешке тренутке које нисмо бирали.  Нисмо заједно, на окупу, али без обзира на околности  славимо дан у коме се окрећемо врлинама и правим људским вредностима, поручујући себи и другима да су љубав, праштање, поштење, част и достојанство оно за шта се вреди борити.
 
Дозволите ми, да вам још једном честитам Дан Светог Саве, уверена да као колектив достојно, својим радом и трудом пратимо пут који је за нас прокрчио најумнији међу нама.
 
Срећна слава!
 
Хвала!
 
Директор школе, Тамара Јелић


   



Свети Сава
 
Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих”
Ако би ово узели као мерило, онда српски народ јесте велики и Богом дани народ, јер светородна лоза Немањића дала је велике светитеље и просветитеље и тиме српски народ привела Богу и Богопознању.
Рад Светог Саве на просвећењу српског народа започео је његовим доласком из Свете Горе у Србију, односно од преноса моштију свога оца Светог Симеона из манастира Хиландара у манастир Студеницу. Од тог времена Студеница постаје центар српског црквеног и просветног живота. Све почиње да се окреће личности Светога Саве, чија личност добија све већи значај. Његов строги монашки живот нарочито у Испосници Студеничкој, његова мисионарска путовања и неуморно ревновање за веру, чинили су да је народ гледао у њему истинског просветитеља и светитеља.
Мисионарски рад Светог Саве и његов начин припремања подмлатка открива јасну мисао и одређени циљ. Након што је помагао да се среди стање у земљи у потпуности се посветио стицању аутокефалности Српске Цркве. Свети Сава је добро знао шта значи да Срби имају своју, самосталну Цркву, јер је такође савршено знао да без Цркве нема ни правог просвећења, а ни освећења српског народа.
Тако су наши стари историографи представљали живот и рад Светог Саве као прави благодатни дар Божији за цео српски народ. Свети Сава је народни учитељ и просветитељ, саветодавац и лучоноша српског духовног бића. Он обличава све што је најбоље и најузвишеније у српском народу. Иако живи у свакој српској души, ипак је он највише прослављен кроз Цркву и школу, и у тим установама Свети Сава је добио свој прави значај. Према својим заслугама и према свом богопросветитељском раду с правом је назван народним учитељем и просветитељем. Прославља се као „наставник, првопрестолник и учитељ, пута који води у живот”, приказан је као наставник Православља, као учитељ побожности и чистоте који је, „учењем својим просветио Отаџбину, препородивши је Духом Светим”. Ово нарочито наглашавање рада Светог Саве на народном просвећењу, сматрало се од најстаријих времена, као његова највећа заслуга. Тај његов рад и строги монашки живот, уздигао је га и уврстио у ред апостола, и дао његовом делу јеванђелски карактер у изграђивању нашег националног и културног живота. Својим вредним, преданим и смиреним радом Свети Сава је помагао сиромашне, прекоревао лење, срамотио непристојне, кудио лажљиве и кривоклетнике, па су иза тога произашла правила моралног понашања која су једино исправна на путу у вечни живот. Његов просветитељски рад по свом садржају и по својим циљевима и методама придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, као и разумевању људске личности и људске заједнице и њиховог крајњег назначења. За Светог Саву образовање не представља само стицање знања, већ изградњу комплетне личности. „Јер духовна наука није игра и нити речи безумља људских мисли, него је то проповедана Света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашим, о коме пророци Светим Духом прорекоше и апостоли научише, и мученици исповедаше, и сви Свети сачуваше…”.
У животу српског народа настаје преокрет са Светим Савом и његовим просветитељским радом. Он се старао да јачањем и уређењем црквено-просветног живота, створи у народу чврсту основу за његово духовно уједињење, без кога нема ни правог просвећења. Нови вид народног просвећења настаје његовим повратком са Свете Горе и преносом моштију свога оца Светог Симеона, над чијим телом је Сава измирио своју завађену браћу. Сам чин измирења, као и том приликом одржана беседа, јасно су одредили смисао Савиног рада у Србији. Као архимандрит десет година је управљао Студеницом, која је у то време постала расадник духовне културе у Србији. Његови биографи, Доментијан и Теодосије говорећи о томе, кажу да је “отачаство Светог Саве било украшено сваким благовјеријем, као што је небо украшено звездама”. Свети Сава се старао да ниједно место не остане без богомоље. Где није стигао да сагради цркву “ту крст постави”, да се на сваком месту његове домовине „прославља Име Божје”. За ово време Сава је неуморно путовао по српској земљи од села до града, од Испоснице до манастира и учио народ, свештенике и монахе, шта, када и како треба радити да се постигне богоугодан живот и народна просвећеност. Његови ближи и даљи следбеници прихватили су његову снажну и моралну личност духовног препородитеља, јер је имао необичан дар да у свакој прилици повеже свакодневне проблеме народне са религиозним животом, да посаветује у раду и поучи у вери. Кад открије слабости људске и примети које их невоље муче, Свети Сава је знао да пронађе топле речи, да утеши и молитвом излечи. Окупљао је народ и уживао његово огромно поверење, јер су начела његовог морала била истовремено и принципи његовог живота. У просветитељски рад Светог Саве спада и и унутрашња организација монаштва и његов књижевни рад, јер духовни монашки живот, као живот дубоког и узвишеног садржаја, неизбежно доприноси уздизању, осмишљавању и преображају народне свести и савести, народног живота и уметности, просвете, језика и опште културе Православног народа.
Настанком Студеничког типика, настао је и један тип студеничке просвете, који је служио као образац целокупног живота У Студеници, а преко ње и у Жичи, а касније и у другим манастирима широм српске земље. Пишући Студенички типик, Свети Сава нема за циљ да даје само спољну уредбу о уређењу живота у манастиру већ преко Студеницу преноси у целу Србију живо монашко предање и дух Свете Горе. Манастири су кроз цео средњи век, били центар културног живота и просвете српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог уређења и живота у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођеним у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и српских колиба – уткивало се у српско народно биће, и постајало његова “колективна свест”, то јест живо источно православно просветно Предање. Иако типик у себи носи закон и прописе, Свети Сава није био само старешина и законодавац српском монаштву, него је био и његов истински пријатељ и пример у животу. Рад Светог Саве на организовању и просвећивању српског монаштва појачао је интерес и за писменост и књижевност у нашем народу.
Рад Светог Саве на народном просвећењу био је разноврсан и компликован. Он је захватао све области народног живота. Налазио се у светости и савршенству и желео је да не само свој живот саобрази тим вечним идеалима већ да томе и научи и друге. Снагом своје духовности и својим неуморним радом Свети Сава је успео да сједини Цркву са народом, да српски народ постане истинска црква. Светост Савиног живота и плодови његове просвећености у српском народу и свеукупна његова личност, засметала је његовим противницима, понајвише неправославнима. У напорима  да умање и сруше значај Савиног лика и дела отишли су толико далеко, да су му и Свето тело спалили, али је огањ ломаче још више оснажио љубав народа према свом првом просветитељу.
У свеукупној личности Светога Саве као преданог монаха, вредног законодавца, значајног књижевника, творца нових идеала, ваљаног државника, највећег просветитеља и хришћанског философа, можемо да сагледамо смисао светосавља, која је само као таква могла да проживи све епохе обезбожења, роботације и дехуменизације човека. Философија светосавља са својом методолошком страном одређује нам пут у решавању животних проблема човека у савршеном друштву, јер изнад свега истиче дужност усавршавања људског бића до Богочовека.
Док су се по европским дворовима водиле свађе око престола између најрођенијих, на нашем двору у старој Рашкој одиграла се бајка - принц се одрекао престола и  „уместо златне, пожелео је дрвену чашу“. Круну и краљевску одору заменио је једноставном црквеном одором коју никад више није скинуо. Једна тајанствене ноћи, Раско, принц, постаде Сава, монах који је желео једноставне ствари док су се његова браћа борила за престо. То је била та бајка, необична али стварна, али бајка која нема крај, јер иако Савино тело није међу нама ту је прича о њему која се никад не заборавља. Ту је и Савино дело које је изменило српску историју и о коме се у народу вековима прича. 
 
Настанак школске славе
У кнежевини Србији 14. јануара 1840. године за школску славу је проглашен Савиндан, празник у спомен на великог српског просветитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства. Прва прослава Светог Саве као школске славе одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а химна Светом Сави је први пут изведена 1839. у Сегедину. Српска Православна Црква 27/14 јануара слави дан свог утемељивача, државе и школства – Светог Саве. Савиндан се у свим школама у Србији обележава свечано, чином благосиљања кољива и славског колача.
 
 
Тропар Светом Сави
 
Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си одмах своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост.